Frojdovska (Adlerovska, Jungovska) ili klasična psihologija se bavi psihom kao nečim što poseduje čovek, dok se antropopsihologija bavi čovekom kao psihom.
Čovek nije nikakav posednik ili vlasnik psihe nego je psiha, ljudska psiha ili antropopsiha.
Čovek nema psihu, čovek jeste psiha.
Antropopsihologija ne upotpunjava , niti negira klasičnu psihologiju, čak šta uglavnom se i ne bavi njome.
Stvari stoje jednostavno: ako je frojdovska ( klasična) psihologija i sve što je proisteklo iz nje tačna, antropopsihologija nije. I obrnuto. Antropopsihologija i klasična psihologija su dve paralele bez dodirnih tačaka. To je i normalno jer polaze od dijametralno suprotnih teza.
Teza frojdovske psihologije je da je ljudska psiha normalna i da se kao takva „pretvara“ u nenormalnu, a onda pokušava da se raznim terapijama i lekovima vrati u početno stanje, koje se smatra normalnim, dok je teza antropopsihologije da je ljudska psiha, odnosno postojeća ego-situacija pseudonormalna i kao takva ima šanse da postane normalna ili, daljim pojačavanjem pseudonormalnosti, nenormalna.
Na kraju krajeva, antropopsihologija se neće boriti za primat u tačnosti, ona će pre svega antropopraksom, savetima i seansama, izlaziti u susret ljudima i doprinositi rešavanju i(li) razumevanju njihovih problema. A vreme će pokazati šta je tačno i ispravno i ljudima korisno.
Antropopsihologiji ne smeta postojanje frojdovske (klasične) psihologije, niti je doživljava kao konkurenciju.
Ko se opredeli za klasičnu psihologiju, antropopsihologija ga neće u tome spreačavti, niti ga od toga odgovarati.
Antroposihoplogija je sigurna u sebe, svoje metode i efekte i ne plaši se da će biti poražena od nauke, koju ona smatra nenaukom i koja svakako spada među tzv. neegzaktne (netačne) nauke.
&
Kada osoba iz pseudonormalnosti sklizne u jasnu nenormalnost antropopsihologija joj kao rešenje ne nudi povratak na početno, pseudonormalno stanje odakle je i postala nenormalna, nego izlazak iz nenormalnosti u normalnost.
Onima koji stignu do faze lečenja u psihijatrijskim ustanovama antropopsihologija govori otprilike ovako: „Eto, vi bar vidite da ste nenormalni i da ste u to stanje stigli iz prividne normalnosti (pseudonormalnosti) i sada možete ili da se uz pomoć lekova i terapija vratite u početno stanje, koje vas je i dovelo dovde, a možda, čak vrlo verovatno će i opet ili da učinite korak dalje, da odete u normalnost i da se više ne vraćate u ovo stanje.“
Nešto slično antropopsihologija govori i onima koji još nisu dospeli u stanje očigledne nenormalnosti, koji još veruju da su (samo) normalni i ne pomišljaju da su pseudonormalni, odnosno da poseduju ono što smo nazvali pijačna normalnost (market normality),tačnije da su normalni na pijaci gde ne kupuju trulo voće, a ne baš normalni, pa i nenormalni kad donose važnije odluke: bračne, političke i tako dalje.
&
Cilj antropopsihologije, najopštije rečeno, nije da ljudsku psihu (antropopsihu) proglasi nenormalnom, nego da konstatuje njeno stanje, koje je pseudonormalno i da joj pripomogne da iz tog stanja pređe u normalno ili bar da ga upozna.
Klasična psihologija postojeće stanje antropopsihe smatra već normalnim i tvrdi da je moguće iz normalnog dospeti u stanje nenormalnosti iz koga terapijom i lekovima „obolele“ vraća u prethodno stanje, stanje iz koga su dospeli u nenormalnost i u tome retko ili ni toliko ne uspeva.
Antropopsihologija one koji su dospeli u jasno nenormalno stanje obaveštava iz čega su u to dospeli i pokušava ne da ih vrati u prethodno stanje, nego da ih vodi u stanje normalnosti, s tim što im ostavlja izbor da se „leče“ lekovima i terapijama ako hoće, ali u tom „lečenju“ antropopsihologija ne učestvuje. Ukratko, niti ga tzv. pacijentima zabranjuje, niti ga preporučuje. To ostavlja njihovoj slobodnoj volji da odluči, drugim rečima ako tzv. pacijent uporno nastavi da „luduje“ antropopsihologija diže ruke od njega, jer nije nasilna, i prepušta ga „lečenju“, dok nastavlja da radi sa njim, ako se pretvara u akcijenta, odnosno u aktivnog učesnika u razrešavanju svoje psihosituacije.
Početna faza rada sa onima koji su pseudonormalnost zamenili nenormalnošću jeste priznanje tih osoba da su nenormalne. Tek tada se može ići dalje.
&
U suštini, antropopsihologija i njene metode se mogu primenjivati u svim fazama, odnosno stanjima antropopsihe (ljudske psihe) bez rizika od nanošenja bilo kakve psiho-štete. Da šteti ne može, da koristi može.
&
Istini za volju i sledbenici klasične psihologije, pogotovo kad su praktičari, mogu imati tačne, egzaktne stavove. Mada suštinu čak i oni ne vide.
Saopštite svoje probleme, zatražite savete ili postavite pitanja na:
kontakt@akcijent.com
d.a.teodor@gmail.com
viber
messenger Dragan Atanacković Teodor
ili na kontakt formu koja se nalazi u donjem desnom uglu sajta
Antropopsihologija je pogodna za zdrave i manje zdrave, odnosno za rešavanje problema pseudonormalnih i onih koji su napustili normalnost. U svakom slučaju cilj će biti postizanje normalnosti ili bar upoznavanje sa njom. Da li će se i koliko u tome uspeti?
Minimum uspeha biće upoznavanje antropopsihe sa njenim mogućim normalnim stanjem, taj uspeh neće izostati, a maksimum će biti i dospevanje i bivanje antropopsihe (ljudske psihe) u normalnosti.
Dragan Atanacković Teodor, sociolog i osnivač antropopsihologije