Početkom novog, trećeg milenijuma sam napisao i 2002. godine objavio prvu knjigu (pod naslovom „Od viška glava boli“) iz oblasti antropopsihologije, nauke kojoj sam, bar u toj prvoj knjizi dao ne toliko netačno, koliko „nesretno“ ime „egoistika“.
U njoj je, bar u osnovnim konturama, pokrenuta tematika i problematika čija značajnost je obrnuto srazmerna stepenu dosad pokazane voljnosti naučnih, ali i nenaučnih ili laičkih „krugova“ da se njome bave.
&
Dosadašnje društvene ili humanističke nauke, od klasične psihologije, preko sociologije, pa i istorije, sa izuzetkom istoriografije, do ekonomije i politikologije, su, a zarad svojih hipotetičko-aproksimativnih sudova, mišljenja i stavova, više ličile na ideologije, nego na nauke.
Nedostajala im je egzaktnost, a samim tim i naučnost.
Nemam ni volje, a ne vidim ni potrebu da se oko toga sa ma kim upuštam u polemiku.
Podsetimo se samo da se, prema uobičajenoj nomenklaturi, nauke generalno dele na egzaktne,(koje se još nazivaju i prirodnim naukama), i društvene ili humanističke, koje bi se, sledstveno tome, mogle nazvati, pa se tu i tamo i nazivaju, neegzaktnima.
A zar sam izraz neegzaktna nauka ne predstavlja svojevrsni oksimoron, kao kada bi se reklo: neistinita istina, nevlažna voda itd?
Saopštite svoje probleme, zatražite savete ili postavite pitanja na:
kontakt@akcijent.com
d.a.teodor@gmail.com
viber
messenger Dragan Atanacković Teodor
Ukratko, niko ne može zaista poreći da je egzaktnost sine qua non ili nezaobilazno svojstvo svake nauke, (scientiae, znanosti, znalaštva), a da odsustvo egzaktnosti u nekoj nauci ukida svaku mogućnost da ta nauka nosi ime koje nosi, jer u suprotnom bi se svaka, pa i provereno neegzaktna, odnosno netačna (nenaučna) tvrdnja, poput one da se Sunce okreće oko Zemlje, da je Zemlja ravna ploča itd. itd. mogla nazvati naučnom.
Sam pristanak da se nešto neegzaktno uopšte uzme u razmatranje kao potencijalno saznajno, odnosno spoznajno validno, deluje, blago rečeno, neozbiljno.
Neozbiljnije od toga bi bilo samo to da su aproksimativno-hipotetičke tvrdnje, koje čine okosnicu tzv. društvenih nauka, proglašene za nešto egzaktno, bez obzira što se gotovo konstantno pokazivalo da je (dosadašnja) društveno-naučna spoznaja zapravo neegzaktna, odnosno nenaučna.
&
Ako su se tzv. prirodne nauke odvojile od filozofije, kao svoje „pramajke“ ili „praistorije“, osamostalile i postale egzaktne, pa samim tim nisu više bile samo stvar „filozofiranja“, odnosno mišljenja ovog ili onog filozofskog mislioca, tzv. društvene (humanističke) nauke, s obzirom na svoju neegzaktnost, još uvek nisu mrdnule od ili iz filozofije.
U njima se još uvek radi o skupu mišljenja koji je nastao kao zbir razmatranja „društvenih (humanističkih) filozofa“ ili teoretičara, pa sledstveno tome još ne bi mogle da nose titulu ili prosto ime „nauke“, nego bi im više pristajao naziv „društvena ili humanistička filozofija“.
Antropopsihologija i prateće antroponauke su prvi „društveno-naučni“ iskorak iz skupa mišljenja, odnosno iz filozofije, uspostavljanje egzaktnosti kao pokazatelja da se i u toj „društvenoj“ (humanističkoj) ili metafizičkoj oblasti počelo događati ono što se u oblasti spoznaje fizisa, odnosno van-ljudske stvarnosti, već dogodilo.
Događanje nauke, odnosno egzaktna spoznaja, u oblasti fizisa, omogućila je ljudima da na fizis ili vanljudsku stvarnost imaju i vrlo jak praktičan uticaj, što je dovodilo do mnogih revolucionarnih preokreta u vanljudskom praksisu.
Egzaktna antropospoznaja, čiji početak predstavlja antropopsihologija, omogućiće ljudima da menjaju ne samo vanljudsku, nego i dosadašnju ljudsku stvarnost, da se oslobađaju podložnosti ideologijama, i to ne samo političkim, nego i ličnim.
Taj saznajni preokret, baš kao što se svojevremeno dogodilo u oblasti vanljudske stvarnosti, za rezultat će imati i preokret u ljudskom praksisu.
Suština tog preokreta biće povratak i akomodacija nepobitnim činjenicama ljudske stvarnosti.
Čovek će, ma kako to zvučalo, konačno postati što jeste, a ne što bi po ovom ili onom mišljenju, odnosno predstavi ili ideologiji, uključujući i religiju, trebalo da bude.
Konačno će živeti sebe stvarnog, bez obzira da li je to „dobro“ ili „loše“. Sa one strane (uobičajenog, umišljenog) dobra i zla.
Izaći će iz eksesentnosti, koja ionako nikad nije bila njegova stvarna stvarnost, nego njegovo virtuelno i uzaludno psihičko odsustvovanje iz stvarnosti, koje je bilo moguće samo zato što je čovek slobodan da čini sve, pa i ono što mu, u krajnjem skoru, šteti.
Ako se mogućnost nevirtuelnog življenja sebe ne doživi kao dobra, ono što je bivalo pre nje nesumnjivo je gore.
Odsustvo raja, kao sinonima za nešto što je nesumnjivo dobro, se ne može nadomestiti ni prihlađenim, a kamoli dramatičnim, odnosno vrelim paklom.
A ako se pakao, kao sinonim za nedobro ili sumnjivo dobro, već ne može izbeći, niti prevremeno napustiti, ne može se poreći da je bivanje u njegovoj umerenijoj ili hladnijoj, bolje od bivanja u njegovoj dosadašnjoj neumerenoj, odnosno vreloj varijanti.
&
Antropopsihologija je egzaktna humanistička nauka koja se, sa jedne strane, bavi formiranom ili eksesentnom, virtuelnom, a sa druge, realnom ili esentnom ego-situacijom, drugim rečima: čovekom kao vrstom psihe, čija je nezaobilazna karakteristika ili differentia specifica egoičnost, odnosno jastvenost.
Tako gledano, antropopsihologija bi se mogla nazvati i naukom o egu ili jastvu, zbog čega joj je u prvom izdanju prve knjige na ovu temu i dato ne baš „sretno“ i, s obzirom na zatečeno ili uobičajeno, odnosno zasad preovlađujuće stanje antropopsihe, teško prihvatljivo ime: egoistika.
A budući da ego, ili ja, odnosno jastvo, nije samo jedna od, nego sine qua non, tojest suštinska karakteristika čoveka i da bi se zbog toga između pojma „čovek“ ,(„antropos“), i pojma „ego“, odnosno „ja“, mogao staviti znak jednakosti ili reći da je „čovek“, („antropos“), sinonim za „ego“ i obrnuto, onda bi se nauka koja se, polazeći od te egzaktne, nepobitne činjenice, bavi čovekom, odnosno njegovim emotivnim, intelektualnim i ponašalačkim (re)akcijama, mogla zvati i egoistika i egologija i jastvologija i antropopsihologija, a da nijedan od tih naziva ne bude netačan.
Pošto bi se, već i iz praktičnih razloga, ipak trebalo opredeliti za samo jedan od tih naziva, odnosno imena, onda bi, s obzirom na sve, pa i etimološke aspekte, najadekvatnije, pa i „najsretnije“ ime bilo upravo ono koje je konačno odabrano, a to je: antropopsihologija.
Antropopsihologija, odnosno antropopsihološka egzaktna spoznaja čini osnovu svih ostalih antroponauka, kao što su antropoistorija, antropoekonomija, antroposociologija, antropopolitika i druge, zato što je nemoguće tačno spoznati ljudsko (društveno, ekonomsko, istorijsko…) delanje i zbivanje, a da se prethodno ne spozna delatnik, odnosno čovek (antropos).
Jer dela su rezultat delovanja delatnika, a ne obrnuto, kao što se u raznim dosadašnjim humanističkim (društvenim) filozofijama nejednom direktno ili indirektno pokušavalo „dokazati“.
U svim tim hipotetičkim ili lažnim dilemama tipa: „šta je starije – kokoška ili jaje?“, razrešenje je jednostavno. Starija je kokoška. Njeno postojanje prethodi pojavi jajeta. A najstariji neko ko je kokošku stvorio i pre nego što je nosila jaja.
Naravno, taj najstariji uzrok pojave jajeta je nemoguće, ali i nepotrebno, naučno dokazivati. Držeći se ove „parabole“, moglo bi se reći da nauka započinje od momenta kad je kokoška snela jaje i traje dok traje i ta njena sposobnost, odnosno delatnost. Ono što je pre i posle toga stvar je misaonog zaključivanja ili vere da je, pored dokazivog, proverljivog, egzaktnog, moguće i nešto drugo, što je logično nepoznato dokle god se ne upozna.
&
Govoreći kolokvijalno, antropopsihologija je „još jedno epohalno otkriće“ pored kojeg se „prolazi kao pored turskog groblja“.
