Najpre da razjasnimo zašto je ovo priča o Vučiću, budući da on sigurno nije jedini koji se bavio ovim „antropopsihološkim sportom“, sticanjem važnosti.
Tim se „sportom“ bave svi od rođenja pa do upokojenja.
Razlog zašto je ovo priča baš o Vučiću sadržan je u dve stvari:
Vučić je političar čije delovanje ima uticaja na srpski narod i drugo, njegova anropopsihološka priča je zanimljiva i, što je bitnije, ilustrativna.
Kad je Vučić osetio pomanjkanje najveće dragocenosti pseudonormalog ega, odnosno čoveka – pomanjkanje važnosti?
Kad se u njemu razvio kompleks nedovoljne važnosti, koji se u klasičnoj psihologiji naziva kompleksom manje vrednosti?
Sve govori da se to desilo, odnosno dešavalo u najranijoj mladosti, odnosno u detinjstvu.
Nešto slično se događalo i Adolfu Hitleru, s tim što je on imao sekundarni kompleks, kompleks nedovoljne važnosti pred drugima, ali ne i primarni kompleks, kompleks nedovoljne važnosti pred sobom, jer te je važnosti imao na pretek, čak bi se moglo reći da je patio od kompleksa više vrednosti, odnosno od kompleksa preterane sopstvene važnosti, što se videlo i tokom njegove političke karijere.
Hitlera u toj preteranoj veri u sebe, koja ga je navela da se oseća kao božje proviđenje, nisu mogli pokolebati ni izuzetno teški uslovi siromaštva i objektivne lične beznačajnosti u kojima je živeo uoči Prvog rata u Beču.
&
Jedna izreka kaže: „Dabogda imao pa nemao!“. Ta, po važnost izuzetno nepovoljna pojava se izgleda desila Vučiću na izlasku iz detinjstva. Desio se sindrom „obrnutog pačeta“, odnosno od lepuškastog dečaka pretvorio se u ne baš lepog pubertetliju, a potom i momka pa i muškarca.
Tada je i zakačio kompleks nedovoljne važnosti, koji bi verovatno izostao da je bio ružno dete, a potom i isti takav momak.
Kao što Hitlera ne bi u toj meri mučio kompleks preterane važnosti da je bio primljen u akademiju za izučavanje slikarstva. Bio bi jedan u nizu ni genijalnih ni izrazito loših slikara, ubeđen u svoju neshvaćenu umetničku genijalnost. Umesto toga svet je dobio natprosečnog diktatora uverenog u sopstvenu vojnu i političku genijalnost. Neprimanje na akademiju je njegovu važnost do te mere pogodilo da je mogao izlečiti samo enormnim pojačanjem svog kompleksa preterane važnosti. U tome su mu pomogle i okolnosti, kako ratne , tako i poratne.
Vučić se naglo suočio sa kompleksom nedovoljne važnosti u svojim očima. Na to ga je doslovce nateralo ogledalo. Ma kako to zvučalo. Taj njegov kompleks pre svega ima veze sa njegovim „poljuljanim“ fizičkim izgledom, koji se nije razvio iz ružnog u lep, nego baš obrnuto. Taj događaj je Vučiću naneo velike psihičke nevolje, gotovo nerešive.
Ta „obrnuto-pače“- metamorfoza je mladog Vučića konsternirala i uticala je na ceo njegov potonji život. Moguće da je uticala i na njegovu polnu opredeljenost, ako je uopšte tačno da ima gej sklonosti. Jer, po nekom predubeđenju, muškarac ne mora da bude nešto posebno lep da bi imao čak i lepog muškog partnera.
&
Primetno je da Vučić kao retko koji političar često govori kako je ružan, kako nije lep.
Zašto? Ima političara koji su i ružniji od njega pa ne govore o svojoj ružnoći. Kao da im, a verovatno im i ne smeta. Vučić se sa svojom ružnoćom nije pomirio ni u zrelim godinama, a insistiranjem na njoj emituje kao da jeste.
Nije se pomirio zato što je u nju stigao neočekivano, iz lepote.
Promena je bila radikalna i godinama je tražio radikalne načine da je prevaziđe. I nije ih našao.
Ni u Radikalnoj stranci koju je napustio, ni u Srpskoj naprednoj sranci koju vodi godinama, a ni u bogatstvu koje je izgleda basnoslovno, bez obzira na njegove demagoške priče o sopstevnoj skromnosti. Mada je to nemoguće dokazati.
Svi pobrojani načini su metodi njegovog sticanja važnosti koju je izgubio, odnosno koja mu je poljuljana vrlo rano.
Metamorfozu- „obrnuto-pače“ Vučić je doživeo kao svojevrsnu prevaru, kaznu i izdaju, a krivca za nju nije mogao da locira. Ona se jednostavno desila i tek narastajuću mu važnost mu svela takoreći na nulu. Osećao se uplašeno i zbunjeno, a u njemu se razvijala i servilnost prema svakom koga je doživljavao kao autoritet. A to je bio svako ko nije on i ko ne pripada njegovima. Tako se pripremao za servilnog u odnosu na strance i lažljivog u odnosu na „ukućane“, odnosno na svoj narod.
Pošto se servilnost i kuakvičluk ne smatraju osobinama važnog čoveka, on ih je odavno prikrivao, a kao poltičar nastavio da ih prikriva lažima i lažnim junačenjem. Iako nije kadar da uđe u najobičniji TV duel sa političkim neistomišljenikom istovremeno tog neistomišljenika, neistomišljenike „poražava“ u svojim monolozima, što je još jedna od fonminhauzenskih crta. Tolika razmetljivost i „vatreni sukobi“, koji s e odvijaju uglavnom u njegovim pričama, a u stvarnosti prilično servilan odnos prema svakom jačem postali su deo srpske politike koju on vodi.
Kao svojevrsni lekar, antropopsiholog praktičar, dužan sam da na tu njegovu naraslu nezdravost gledam kao na njegovu tegobu, koja ga muči već godinama i nema izgleda da se ni zbog čega što je on preduzimao i preduzima, uključujući i politiku, smanji. Lično bih mu preporučio priličan broj net-seansi što sa mnom, što s mojim pomoćnicma u dobroj nadi da će mu te seanse pomoći da se bar minimalno sabere i pronađe.
Kao državljanin Srbije, kojoj u poslednje vreme Vučić ugrožava i opstanak podržavajući ozloglašeni rudnik Rio Tinto kao i kineske zagađivače, ne gledam na njegove lične tegobe samo kao njegove. Postao je tegoba Srbije. I kao takav zaslužuje, kao i svaka tegoba – otklanjanje. Na nekim od predstojećih izbora ili na drugi legitoman način.
&
Svestan sam da ova antropopsihološka priča, odnosno analiza nije potpuna, ali su u njoj dati elementi za razumevanje Vučića kakvi ni u jednoj drugoj analizi nisu. Bar zasad.
Inače, poređenje Hitlera i Vučića nije činjeno u svrhu izjednačavanja ili tvrdnje da se radi o sličnim psihama. Baš naprotiv,radi se o vrlo različitim ljudima.
Hitlerova nezdravost je dolazila od kompleksa preterane sopstvene važnosti, Vučićeva od kompleksa smanjene ili nedovoljne važnosti, koja nije uspela da se eliminiše ni u godinama kad je izgledao kao apsolutni vladar Srbije.
Pukotina ili jama koja je nastala u ranoj mladosti nije uspela ničim da se popuni. I ne bi je popunilo ni to da nekim slučajem ima svu vlast i sve blago ovog sveta.
Odatle kod njega tolika nezajažljivost i glad za vlašću i, što se manje zna, za bogatstvom. Ali iako je tu glad za vlašću i bogatstvom u priličnoj meri zasitio, glad za važnošću je ostala ista, neutoljena ma koliko da je naizgled toli.
P.S. Zanimljivo je da je u Kini rađena čitava kampanja sa ciljem da pokaže/dokaže da je Vučić u mladosti bio izuzetno lep. Postavljane su na internetu njegove ulepšane, fotošopirane fotografije.
U Srbiji nije rađena takva kampanja, verovatno se plašio da će ga politički protivnici ismejati i pokazati prave fotografije iz tog perioda. Sam potez u Kini svedoči o dubini njegovog jada usled sindroma „obrnuto-pače“.
Ova priča/studija, naravno, nije pisana sa ciljem da se dokaže da Vučić nije (kao mladić bio) lep, nego da ukaže na problem (sindrom), koji stoji u osnovi njegove nezdravosti, pošto se termin „bolest“ gotovo ne upotrebljava u antropopsihologiji.
&
Antropopsihološki gledano OZBILJAN je problem u kojem se ovaj čovek (Vučić) nalazi, previše zapušten, čak intenziviran njegovom političkom karijerom.
Jedno od mogućih pseudorešenja za njega je iznenadni suicid, jer je problem uzeo isuviše maha.
To je dodatni razlog zašto taj čovek nije za funkciju koju obavlja, dok onima koji imaju „nečiste namere“ u odnosu na Srbiju, baš zahvaljujući svojoj labilnosti, predstavlja idealnog partnera, koga mogu navesti čak i na postupke koji znače ozbiljno ugrožavanje opstanka zemlje i naroda.
Tako gledano, najbolje bi bilo ukloniti ga sa funkcije koju vrši, najbolje za njega i naročito za narod u čijoj zemlji ima visoku funkciju, koja bi mogla naneti tom narodu ogromnu štetu, koju on, obzirom na svoju nezdravost, svoj zapušteni kompleks samanjene važnosti, nije kadar ni da sagleda, a kamoli da oseti, jer njegovo ja je lažno, neživo ja.
&
Suština njegovog problema nije nedostatak važnosti pred drugima, toga se već zasitio, nego nedostatak važnosti pred sobom, važnosti koja je, u njegovom slučaju, nepovratno nestala u ranoj mladosti. Kada ga, kao političara, napadaju na razne, pa i najgrublje načine on te napade doživljava slično kao što doživljava i pohvale koje mu govore ljudi iz njegove okoline, pa i oni koji ga ne znaju – nebitno mu je, a ono što mu je bitno, važnost pred sobom, ne zna kako da pribavi.
&
I na kraju da kažemo i ovo: Hitler je svoj kompleks preterane važnosti pokušao da nametne Nemcima, koji su tako „postali“ viša rasa, ibermenši. Iako je jedno vreme u tome uspevao, na kraju se razočarao i ubio shvativši da Nemci ipak nisu to.
Vučić je svoj kompleks nedostajuće važnosti pokušao da nametne Srbima, tvrdeći, i to javno, da su nesposobni, da bi propali bez Evrope, Kine i tako dalje. Taj pokušaj mu je prilično uspeo, što se vidi i preko tolerancije naroda u odnosu na mnoge stvari koje mu priređuje. Mada je uspeh toga uglavnom uslovljen neinformisanošću ogromne većine. Da li će Vučić proći kao Hitler kad i ako uvidi da Srbi baš i nisu toliko nesposobni? Inače, svoje ponižavanje Srba krije iza demagoških pseudopatriotskih ideja i svakodnevnim pokličima : „Živela Srbija“.
Ukratko, hteo bi da se čitav narod nađe u njegovoj psiho-situaciji, kao što je to želeo Hitler za Nemce,
jer tako bi se osećao pripadnikom mase, a ne kao izopšteni pojedinac.
&
I da zaključimo:
Vučića poseduje vrlo ozbiljan problem i to od najranije mladosti. Problem koji je gotovo nemoguće rešiti.
Autor Dragan Atanacković Teodor, sociolog i osnivač antropopsihologije