Mogli bismo umesto antropopsihološki koristiti i termin psihološki, jer se podrazumeva da je reč o ljudskoj (a ne biljnoj ili žvotinjskoj) psihologiji, problem je međutim što je i dosadašnja (ljudska) psihologija nepismena, kad su u pitanju ljudski problemi i nošenje sa njima.
Pokazaćemo to na samo dva primera, na primeru ljubomore i sujete.
Po uobičajenom gledištu, a i po gledištu klasične psihologije ljubomora je normalno-nenormalna pojava, normalna, čak poželjna do izvesne mere, neormalna kad postane preterana.
Ta normalna ljubomora se u antropopsihologiji naziva primarna ljubomora, a nenormalna sekundarna ljubomora.
&
Po antropopsihologiji ljubomora nije normalna nego logična pojava koja se rađa uporedo sa nastajanjem emotivne veze, a normalnost ljubomore je moguća, samo ako se sopstvena važnost ne predaje u ruke drugom (voljenom) biću, što je odlika sekundarne ljubomore, ili bar ako se zna da ste to učinili i ako se to ne naziva „misterioznim“ imenima kao što su „velika ljubav“, „potpuno predavanje“ i slično.
Važnosni ushiti koji nastaju u „velikoj ljubavi“ neretko rezultiraju negativnim pojavama, pa čak i (samo)ubistvom.