Nema sumnje da događaji, a pogotovo traumatični, iz detinjstva imaju uticaja na čovekov život i u periodu bar fizičke odraslosti.
U tom smislu bi se čak moglo reći da su odrasli taoci detinjstva, taoci koji se teško, a često i uopšte ne oslobađaju tog „zarobljeništva“. U tom oslobađanju im delimično pomaže klasična psihologija, ali više oko prepoznavanja tog „zarobljeništva“, nego oko stvarnog oslobađanja od njega.
Detinjstvo se logično kreće prema odraslosti, a ne obrnuto. Taj retrogradni proces, odnosno, bar psihičko, vraćanje u detinjstvo ne spada baš u normalne pojave.
Decu bi trebalo pripremati za odraslost, kako ne bi u nju ušla nepripremljeno i iznenada.
O tome postoji i zapis u Bibliji u Poslanici apostola Pavla, gde se govori o tome kako se gleda na stvari kao dete, a kako kao odraslo biće, kad odbacujemo poglede nastale u detinjstvu kao zablude.
Nažalost, čovečanstvo još nije doseglo potrebnu odraslost, još je previše u detinjarijama, od kojih su neke baš opasne, što se vidi i povodom najnovijeg rata u Ukrajini.
I nacizam i komunizam, pa iliberalna demokratija su plod detinjastog, netačnog pogleda na svet.
Dragan Atanacković Teodor, osnivač antropopshologije