Ja nije apsolutno slobodno. Zamišljajući takvo, apsolutno slobodno ja dolazimo do saznanja da je takvo ja opasno i za sebe, a naročito za druge.
Takvom ja egzistencija drugog ili drugih predstavlja ili opasnost, koju je najbolje elminisati, ili sredstvo za upotrebu, koje je dobro koristiti i to beskrupulozno.
Baš kao što su u slučaju majskih masovnih ubistava u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima u okolini Mladenovca korišćeni drugi koji su ubijani i ranjavani da bi ubice uživale u njihovoj patnji i strahovima.
&
Ja koje je kadro da izvrši takve naizgled nepojmljive zločine ne nalazi se u obručima koji logičnno sputavaju ili ograničavaju njegovu apsolutnu slobodu, svode je na društveno prihvatljivu meru, čine život ne samo mogućim, nego i dovoljno prijatnim.
Razobručeno ja zapravo teži eliminaciji drugih, njemu su drugi potrebni samo kao žrtve, koje mu pružaju sadističko zadovoljstvo.
U „idealnom“ svetu razobručenog ja drugi postoje ne kao bitna, značajna bića, jer niko osim razobručenog ja nije bitan i značajan, postoje kao jedinice za eliminaciju uz propratna zadovoljstva eliminatora.
Razobručeno ja deluje kao apsolutno slobodno, kao ja za koje ne važe socijalna pravila i zakoni.
Otud toliko veličanje najnovijih masovnih zočina, ismevanje žrtava ili“kilova“ i pretnje sličnim nasiljem.
Dragan Atanacković Teodor, osnivač antropopsihologije